Ivana Stojiljković: Medijski mrak


“Kako novinar može da bude slobodan, ako ne sme da pita kolika mu je plata?”

Dobrodošli u zemlju gde medijsko informisanje doprinosi tabloidizaciji života, pomeranju sistema vrednosti i relativizaciji svega i svuda. Kada je kontrola nad medijima od strane državnih institucija jača od funkcije kontrole koju treba da imaju mediji, kada se interesi skrivenih vlasnika medija ne poklapaju sa interesima građana, kada se interesi pojedinaca odvijaju na štetu javnog interesa, koji treba da štiti država, onda dolazi i do relativizacije problema korupcije u društvu. Mediji u Srbiji su izgubili svoju primarnu i značajnu ulogu u informisanju građana o stvarima važnim za njihov život, kao i ulogu koju mediji imaju u podizanju svesti o nekom problemu.

Danas njihovim korisnicima služe samo kao sredstvo za kreiranje javnosti koja dovodi do povoljnije političke konture i prikupljanja poena kao pokemona. Deset godina nakon zbacivanja Miloševića sa vlasti, dešava se paradoks: da je devedesetih godina bilo više prostora za kritičko novinarstvo nego što je to danas slučaj. Situacija je perfidnija nego što je bila tada – tada je bilo brutalnosti i represije, danas je to ucenjivanje, finansijska zavisnost i strah. Veliki strah.

U redu, nama je jasno da su mediji u Srbiji danas pre svega ekonomski ucenjeni. Ti neki nezavisni igrači nisu uopšte mice nezavisne, oni su prosto povezani sa državom, sa vlašću, sa ovom ili onom partijom. I onda je to opet jedna vrsta posredne političke cenzure i pritiska, kojima se uopšte nije lako odupreti.

Ali, dajte. Svi ti novinari, kolumnisti, urednici su mnogo ušli u mišju rupu. Zbog ovakvog stanja snosite deo odgovornosti, bili ucenjeni platom, otkazom, izopštavanjem. Preuzimate rizik i to onog trenutka kad ste doneli odluku time da se bavite. Od vas zavisi mnogo toga. Od vas zavisimo svi mi.

Ja nemam pojma kad sam poslednji put videla kritički pristup prema radu državnih organa, nedržavnim institucijama, prema postupcima ovog ili onog. Pa, na toliko toga trebate da reagujete, nema mesta vašem koketiranju sa stvarnošću, vašem prihvatanju kontrole nad vama. Ako ne možete da radite svoj posao, recite i idite u neki državni organ i potčinjavajte se bosovima.

Dakle, krivi ste. Krivi ste što ne pitate, što niste kritični. Krivi ste, jer mi mnogo očekujemo od vas.

Evo npr., oni se čak i sprdaju sa nama. Dnevni list Kurir. Određenim političkim strukturama odgovarao je taj list, koji je na bazi izmišljenih senzacija, plasirao političke nokaute pa smo danas u situaciji da u tim novinama ne verujemo jel danas 1990. ili 2012. godina. Meni je jasno da država mora da se povuće iz vlasništva u medijima i da omogući potpunu slobodu govora. Takođe je jasno da se tačno zna ko stoji iza kojih novina, pa kao da nacrtane likove imamo na naslovnicama tiraža.

Ali, ajmo neka revolucija, promena, pa makar i po cenu sve i jednog otkaza sve i jednog novinara. A to ne može da se dogodi. Ni jedna jedina vlast, stranka ili uticajni vlasnik, level Beko, Mišković nije jača od mase. To je ono što mene brine. Zašto se toliko ćuti. Ako ćutiš, znači da odobravaš. A nama ste odgovorni, hteli vi to ili ne da priznate.

Urednici za pranje mozgova i para će se promeniti, možda i neće, kao i svuda u ovoj zemlji, oni su sistemski uključeni u procese, ali postoje načini. Postavi pitanje, isprovociraj, pa makar ti se sutra i svetili. Onda neka ostatak reaguje na nepravdu osvete, pa će i ljudi van medija isto postupiti. To će promeniti mnogo toga.

Istina je da su država i vlasnici medija medijsku maglu u Srbiji pretvorili u medijski mrak, ali i da vi nište ne radite, da mi ništa ne radimo da osvetlimo malo tu sobu.

Videćemo dokle tako. A možda i ne.

About these ads